Prema sprovedenim istraživanjima u 30% slučajeva uzrok neplodnosti je na strani muškarca, u istom procentu kod žena, a kod 40% parova se ne zna razlog nemogućnosti dobijanja potomstva. Zbog toga se 3500 parova godišnje podvrgne procesu biomedicinski potpomognute oplodnje poznatijem pod nazivom vantelesna oplodnja (VTO ili IVF „in vitro fertilization).

Iskustvo i probleme jedne žene od 40 godina koja je imala dva IVF postupka prenosimo u celosti.
Naime, nakon što je izgubila prirodnu blizanačku trudnoću i posle 3 godine neostajanja u drugom stanju od gubitka, ona i suprug rešili su da počnu sa pripremama za postupak IVF. Nakon što su odradili analize, prošli komisije, ispostavilo se da spadaju u grupu od 40% parova kod kojih se ne zna razlog steriliteta.

Imajući u vidu da nisu imali medicinski problem oko zaćeča, a da bi bila kandidat za IVF postupak koji finansira država morala je da ima urađene tri inseminacije (IUI). Uradila je pet. Prva joj je bila veoma bolna i neprijatna, a ostale potpuno bezbolne. Bila je presrećna dok je čekala rezultat Bete hcg posle prvog IVF. Sam postupak je prošao bez problema, lako ga je podnela i već je imala smišljena imena za bebe. Medjutim, rezultat je bio ispod pet.

I tako je počeo njen začarani krug. Počela je da se oseća krivom za nešto za šta, realno, nije bila. Razmišljala je zašto se to njoj dešava i šta je pogrešno uradila. Možda nije trudna jer ne želi dete dovoljno. Možda je mogla više da leži, a možda je trebao da uradi ovo ili ono. Hiljadu možda....

Bliža i dalja rodbina u početku retko, ali vremenom skoro svakodnevno „izokola“ postavljali su pitanja ima li šta novo. Neki dotadašni prijatelji počeli su da je ne zovu na dečije rodjendane jer nema decu, a i na kafu jer više, po njima, sa njom nisu imali zajedničke teme. Neki su joj u situacijama kada se i usludila da nešto prokomentariše oko vaspitanja deteta rekli „nemaš dete, ne znaš kako je to“ i sl.

Svakim danom postajala je sve nezadovoljnija, razdražljivija i nervoznija. Budila se noću. Oplakala je svako dobijanje menstruacije. Ugojila se 13 kg. Svadje sa porodicom i suprugom postale su svakodnevnica, kao i suze.

Najviše ju je nervirao kad joj neko kaže da se opusti jer kako da se opusti kad trudnoće nema, a vreme prolazi. U dugogodišnjoj borbi za potomstvo zbog stresa ili iz zbog nečega drugog dobila je IR. Insulin joj je nekad u 120 min. bio 29, a u martu 2018. godine 105. Takođe, otkucaji srca su joj porasli na 100 u minuti tako da pije lekove za IR i za tahikardiju.
Skoro osam meseci nakon neuspešnog IVF postupka odlučila je da zatraži stručnu pomoć jer ne može sama da se izbori sa osećajem nemoći i očaja. Prelomni trenutak desio se kada je čula jednu osobu da je rekla za nju da „zrači“ odbojno.

Na razgovorima sa psihoterapeutom uči da je suština u prihvatanju. Misli moraju biti pozitivne s tim da očekivanja ne smeju biti nerealna. Pravi prijatelji će uvek biti uz nju, a „prijatelji“ koji joj se ne javljaju jer nema dete joj ne trebaju. Saznala je da u ovoj teškoj borbi nije sama, te da postoje grupe, kao npr. FB grupa Borba za potomstvo – Vantelesna oplodnja, u kojima može da dobije korisne savete i u kojima članovi jedni drugima predstavljaju ogromnu podršku. Na kraju, Beta hcg i posle drugog IVF postupka je negativna, ali vantelesna oplodnja daje joj je šansu da joj neko kaže mama.